Godinama unazad učimo da Nova godina mora da bude spektakl. Da je važno da traje do zore. Da moraš da dočekaš dan. Da moraš da igraš, da se smeješ, da slaviš. Da se slikaš. Da sve zabeležiš. Da se vidi. Da ostane trag. Kao da nije postojalo ako nije podeljeno.
Ali istina je – ne mora da traje do jutra.
Možda je ova godina učinila da se više ne smeješ kao ranije. Možda si previše dao, a premalo dobio. Možda si na granici da kažeš sebi „dosta mi je“. I kada dođe kraj decembra, svi pričaju gde će, a ti samo razmišljaš – gde mogu da budem miran?
Ne tražiš više savršenu salu. Tražiš miran sto.
Ne tražiš najbolji provod. Tražiš večeru koju možeš da pojedeš u tišini ako ti se ćuti. Tražiš mesto gde ti niko neće reći „ajde, nasmej se“, ako ti se ne smeje.
Zato ne mora doček da traje do jutra. Dovoljno je da traje taman toliko da osetiš da si živ.
Da negde u toj noći zapevaš iz stomaka. Ili samo da čuješ stih koji će te zalediti – jer znaš da je pisan kao da te poznaje. Da pogledaš u sat i ne požuriš. Da se pogledaš u ogledalo i kažeš: “Ovo sam ja. I dobro sam što sam tu.”
Možda ćeš nazdraviti ranije. Možda ćeš otići pre ponoći. Možda ćeš prespavati sve. I sve je to u redu – dok god je tvoje. Dok god je ta odluka tvoja. Jer ono što nije autentično – ne ostaje u sećanju. A ono što je tvoje, lično i istinito – ostaje zauvek.
Nova godina ne mora da bude slavlje. Može da bude znak. Trenutak da zastaneš. Da presečeš. Da pogledaš iza, i ne kriviš sebe. I ispred – bez straha. Može da bude tih susret sa sobom, u pesmi, u pogledu, u rečenici, u zagrljaju.
Može da bude večera s ljudima koje nisi video mesecima. Ili ćutanje s nekim s kim ne moraš da pričaš. Može da bude suza u tišini. Ili smeh koji ti pobegne, pa te iznenadi. Može da bude pesma na koju ustaneš sam – i nikog nije briga kako igraš.
Može da bude obična noć. Ako je iskrena – biće dovoljna.
Jer ne meri se Nova godina po trajanju. Mnoge su trajale do zore – a ništa se nije desilo. A neke su trajale kratko, ali su promenile tok godine. Jer si te večeri prvi put nešto izgovorio. Ili si oprostio. Ili si odlučio da odeš. Ili ostaneš. Ili si, prvi put, poželeo nešto sebi.
Zato ne slušaj one koji kažu da mora da traje. Slušaj sebe. I biraj šta ti treba. Možda je to lud provod – a možda samo jedna pesma. Možda je to buka – a možda mir. I kako god da odlučiš, znaj da ta noć ne mora da bude savršena.
Dovoljno je da ti nešto pokrene.